Изаберите писмо:

25 септембра, 2021

СОКОЛСКИ САВЕЗ СРБИЈЕ

www.sokolskisavezsrbije.rs

Историјат

Српско соколство је феномен који опстаје три века. Траје и опстаје на простору где се променило осам држава, од Кнежевине Србије до данашње Републике Србије. Мењали су се владари, династије, режими, уређења, идеологије. Соколство је, у протоку времена, не мењајући своју суштину, оставило један од дубоких трагова у историји нашег народа током дугог периода.

Прилике у Краљевини Србији, а затим и Краљевини Југославији, условљене друштвеним, економским, културним, а пре свега политичким догађајима и односима, у периоду с краја осамдесетих година 19. века па до окупације почетком Другог светског рата (1882-1941), битно су утицале на појаву и развој гимнастичког, а потом и соколског покрета.

Неколико година раније у словенским земљама незадрживо се ширила идеја о ослобађању народа од утицаја германизације, заједништву и јачању националне и културне свести. Идеја чешког филозофа и предњака Мирослава Тирша била је да морални и телесни препород народа буду окосница у вежбању и теловежбовним наступима сокола. То је допринело изразитом развоју соколског покрета (од 1863) и огромном интересовању за ову организацију и изван Чешке, Моравске и Словачке, у словенским земљама, код Пољака, Руса, Украјинаца, Словенаца, Хрвата и других. Српско соколство развијало се нешто касније, на више страна, према приликама и околностима у којима је ницало – другачије у слободној Кнежевини, потом Краљевини Србији, а другачије на просторима где су живели Срби под Аустро-Угарском монархијом.

Заједничко у раду свих соколских друштава било је да су соколи васпитавани у духу принципа изворног соколства утемељених на идеологији словенства, слободарским идејама и начелима грађанског друштва које је изнедрила француска демократска револуција («Слобода, једнакост братство»), као и филозофији старих Хелена (идеалима склада телесног и духовног развоја човека). Тежило се омасовљавању покрета, чланови су окупљани без обзира на веру, сталеж и народност, пропагиране су идеје демократичности и алтруизма.

Појава соколства у Србији (1891) везује се за одлуку београдских гимнастичара да уместо немачког „турнерског“ система гимнастике уведу чешки „соколски“ систем вежбања. На предлог секретара друштва др Војислава Рашића, да друштво прихвати соколску идеју, „Београдском друштву за гимнастику и борење“ мења се назив у „Београдско гимнастичко друштво „Соко“. Ово друштво су десетак година раније (1882) основали на иницијативу начелника Санитетског одељења др Владана Ђорђевића, а уз подршку Министра просвете и црквених послова Милутина Гарашанина, виђени Београђани Стеван Тодоровић, Милан Ђ. Милићевић, Лаза К. Лазаревић, Милорад Шапчанин, Мита Ценић и други. У оснивању су учествовали и вође Либералне, Напредне и Радикалне странке Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић. Они су наставили, односно обновили делатност „Прве српске дружине за гимнастику и борење“, поникле из „Сликарске школе“ академика Стевана Тодоровића (1857). Током следећих десет година ово друштво је утицало на оснивање истоветних друштава по градовима Србије и одиграло важну улогу у школовању учитељског гимнастичког кадра.

Активностима гимнастичара на успостављању и развоју соколског система вежбања претходио је дужи период у Кнежевини Србији у коме се мисао о важности гимнастике и потреби њеног увођења у основне школе, као равноправног наставног предмета, тешко пробијала (први стручни кадар у предавању гимнастике био је официрски кадар). Значајан допринос у вођењу широке акције да „вратоломна, тешка и опасна“ гимнастика у школама избори своје право место дале су и знамените личности Васа Пелагић, Живојин Жујовић, Светозар Марковић, Јосиф Панчић.

У напредној и независној Краљевини Србији велики утицај на рад гимнастичких и соколских друштава имале су две ривалске београдаске гимнастичке организације – „Соко“ и витешка друштва „Душан Силни“ Ове две струје се поларизују око идеје да ли да се вежба по Тиршовом соколском, или витешком систему (са обележјима из културне и политичке историје средњевековне Србије). Због овог ривалства оснивала су се и соколска и витешка друштва. Овај ривалитет трајао је 18 година, што је било штетно за српску гимнастику и соколство. Међутим, без обзира на различита схватања и концепте на којима се темељио њихов рад, и „Соколи“ и „Душановци“ су у својим наступима изражавали брижност према народу, племените намере и дух родољубља. После уједињења друштава „Соко“ и „Душан Силни“, у јединствен „Савез соколских друштава „Душан Силни“ (1910), српско соколство стицало је све већи углед. Томе су допринели и доласци чешких соколских учитеља и њихов ангажман по градовима Србије. Наклоност соколској идеји изражавао је и краљ Петар И Карађорђевић.

И у земљама преко Саве и Дунава, под Бечом и Пештом (на просторима у Хрватској и Славонији, Војводини, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Далмацији), развијало се соколство где живи српски народ, а почело је оснивањем првог соколског друштва „Српски Соко“ (1904) и прве „Српске Соколске Жупе Фрушкогорске“ (1905) у Сремским Карловцима. И у Војводини гимнастика је крчила пут соколству, а афирмисали су је знаменити српски лекари Лаза Костић, Јован Јовановић Змај и Милан Јовановић Батут, пропагирајући значај вежбања ради здравља. Изузетан допринос у оснивању преко 60 соколских друштава и четири соколске жупе (Фрушкогорске, Српске Крајишке, Босанско-Хецеговачке и Приморске жупе), дао је неуморни др Лаза Поповић, а подржавали су га песници и књижевници Алекса Шантић, Јован Дучић, Стеван Сремац, Сима Матавуљ, Борислав Станковић, Светозар Ћоровић.
Соколство је било неуморно у остваривању главног задатка да физички оснажи и однегује просвећеног, културног, национално свесног, моралног и здравог појединца. Просветитељским утицајима, посебно преко соколске штампе, соколска оранизација је развијала јаку и свестрану личност и стварала код сокола снажан осећај националне припадности, социјалне једнакости, братства без обзира на расну, верску, националну и имовинску припадност, али и родољубља и слободе јер су године у првој деценији 20. века на Балкану биле тешке и немирне, јер се живело у атмосфери дипломатских притисака, ишчекивања ратних збивања, војних и територијалних расплета.

Године 1912. одржан је величанствени масовни Шести свесловенски слет у Прагу. На њему су представници свих српских соколова, из Краљевине Србије и земаља под Аустро-Угарском, наступали у великом броју представљајући јединствено Српско соколство. На њему се показала и решеност за уједињавањем свих сокола јужнословенских народа. Али, ова усхићеност кратко је потрајала због бурних догађаја на Балкану. Соколи су, већ навикнути на истрајан и нимало лак рад, спремни дочекали Балканске и Први светски рат. У овим ратовима соколство је дало много пожртвованих бораца и поднело велике жртве за своје националне идеале и ослобођење. У Краљевини Србији у соколским друштвима углавном је прекинут рад, или је утихнуо, јер су соколи међу првима регрутовани због својих уверења и способности, а српским соколима под Монархијом аустро-угарске власти забраниле су рад. Соколска друштва су распуштана, а имовина пљачкана, растурана и уништавана од стране власти.

Чим је букнуо „Велики рат“ соколи су окупљали и организовали југословенске добровољачке јединице на разним фронтовима, а они који су на силу регрутовани дезертирали су из аустро-угарске војске и прелазили на српску или руску страну. Соколи су чинили и велику снагу у пробоју Солунског фронта. Због отвореног патриотизма прогањани су и депортовани у злогласне логоре и казамате, суђено им је у Загребу, Бања Луци и Сарајеву током 1915. и 1916. године у „велеиздајничким процесима“, на којима су етикетирани као носиоци „великосрпске пропаганде“, или „учесници српске војске“. Многи соколи тада су интернирани у логоре и због исцрпљујућег рада, мучења, болести и гладовања тамо су умирали. И у Сарајеву, после атентата на Фердинанда, аустроугарске власти су обесиле тројицу сокола, међу којима и начелника прибојског соколског друштва Вељка Чубриловића. Под оптужбом је било још 156 сокола за велеиздају, међу њима и др Лаза. Не треба заборавити да су српска војска и српски добровољци, међу којима је много соколских припадника и бивших заробљеника, одиграли одлучујућу улогу у одбрани Далмације и утврђивању северних и западних граница данашње Словеније (1918).

Одмах после проглашења новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Београд, 1. децембра 1918), обједињена је, из „племенских“ (националних) соколстава, јединствена соколска организација. Тиме се и остварио сан и давна жеља сокола јужнословенских народа за уједињењем у једну државу и једну соколску организацију. Тако се, на Првом соколском сабору (на Видовдан, 28. јуна 1919. у Новом Саду), војвода Живојин Мишић, врховни командант армије и изасланик регента Александра И Карађорђевића („Ујединитеља“), обраћа соколима: „Врховни командант наше војске убеђен је да ће Соколи бити пионири, са чијом ће сарадњом наша лепа и пространа краљевина сазидати гранитни бедем о којега ће се ломити сви таласи наших непријатеља“. Том приликом, на овом сабору проглашен је уједињени „Соколски савез Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“ и прокламован темељни принцип и идеолошки кредо „Једна држава, један народ, једно соколство“. Већ следеће године назив Савеза је промењен у „Југословенски соколски савез“ (1920). Неколико послератних година је било потребно да поједина соколска друштва обнове рад. После завођења Шестојануарске диктатуре (1929), када је успостављења унитарна монархија и проглашена Краљевина Југославија (3. октобра 1929), крајем исте године донет је Закон о оснивању Сокола Краљевине Југославије (5. децембра 1929).

Соколска организација ће у наредном периоду, под патронатом династије и државе, напредовати, што ће се одразити и на друштвено-културни преображај становништва у градовима и селима. У организацији је јака хијерархија , па се одржавају бројне гимнастичке академије, наступи на нараштајским, жупским и покрајинским слетовима у земљи, свесловенским и свесоколским слетовима у Прагу, слетовима „Бугарског јунака“ у Софији, соколска гимнастичка репрезентација постиже најпрестижније резултате на светским првенствима и олимпијским играма (најистакнутији гимнастичар је Словенац Леон Штукељ), у земљи организују „спортске утакмице“, дефилеи, јавни часови, приредбе, концерти, посела, свечаности, хуманитарне акције. Оснивају се књижнице и читаонице, соколски биоскопи, хорови и оркестри, фолклорне, луткарске и позоришне секције, рађају се нови спортови под окриљем соколства. Соколство је остављало снажан утицај на становништво и чинило да им живот протиче лепше, интересантније и садржајније. Химна „Ој Словени“, соколске униформе, заветовање пред друштвеном заставом, такмичарски наступи, путовања, летовања, проливање зноја у соколанама и на летњим вежбалиштима које су сами градили, вредности су соколства које су се урезале дубоко у памћење бројних соколских генерација.

Визија српског краља Александра И Карађорђевића, да ће у Краљевини Југославији јужнословенска слога и братство ојачати државу и осигурати од територијалних претензија суседних држава, временом се претворила у велику илузију. У стварању заједничке државе и достизању виших домета на војном, привредном и друштвено-културном плану, ова идеја била је оличена и у добро организованом соколству, организацији подржаној од династије, која је промовисала идеју интегралног југословенства.

Марсејски атентат на југословенског Ујединитеља и соколског покровитеља краља Александра И Карађорђевића наговештавао је да пристижу суморна времена, не само за соколство, већ и егзистенцију државе и сваког њеног појединца. Појави унутрашњих сепаратизама и национализама погодовале су и међунационалне тензије у Краљевини Југославији, посебно подстакнуте стварањем Бановине Хрватске (1939), а Соко се томе одлучно супротстављао. Снагом духа и вере својих чланова у соколску идеју чврсто је опстајао на својим позицијама, одржавајући кохезију у организацији и подижући морал у народу, због чега је трпео и последице. Током 1940. године соколска друштва су организовала предвојничке и војне активности. Вежбачке активности замењене су одбрамбеном обуком. Југословенско соколство било је прва друштвена организација која је безрезервно све своје снаге мобилисала у одбрани земље. Соколство је почетком 1940. имало око 350.000 чланова и на ову армију вежбача рачунало се озбиљно у одбрани земље, као „други ешалон“ одбране Краљевине Југославије.

Соколско чланство последњи пут се масовно окупљало на мартовским демонстрацијама, а затим и митинзима, када је извршен пуч и поништен Тројни пакт. Већина Сокола избегла је пред окупатором или мобилисана, а соколској организацији је забрањен рад, па су се соколане затварале једна за другом. У време окупације било је опасно бити сокол, није било лако ни онима који су имали било какве везе са соколима. Као и у Првом светском рату, соколи су били прогањани и хапшени због своје свесловенске оријентације као опасан елемент по германски „Нови поредак“ у Европи. По завршетку Другог светског рата соколство није обновљено, упркос чињеници да се формирање новог фискултурног покрета и фискултурних друштава у ослобођеној Југославији ослањало на искуство соколских предњака Краљевине Југославије.

Са ове временске дистанце може се рећи да је визија краља Александра И Карађорђевића била заснована на идеализму и нереалним очекивањима да ће временом, у добро уређеној краљевини заживети јужнословенска слога и братство, ојачати југословенска држава и осигурати се од суседа и њихових територијалних претензија. Ови снови били су оличени у соколском покрету, јер је Соко узлетео на више домете културе, образовања, васпитавања, здравља кроз организован систем дружења, вежбања, слетских наступа, свечаности и такмичења. Нажалост, последње утакмице које су соколи играли биле су на бранику отаџбине. Последњи задатак био је да соколство буде кохезиони и мобилишући фактор у становништву. У бурној прошлости било је пуно прилика када је организација Соко делила судбину своје државе и свог народа и у судбоносним данима оправдавала, поред других, и патриотске атрибуте више него спортског покрета. Касније, вољом државе у новом друштвено-културном систему, Соко је одбачен и заборављен, посрће скресаних крила, иако је народу и појединцу одувек мислио и чинио најбоље, и проћи ће пола века до његовог васкрснућа.

Неколико деценија касније, у Прагу, 1993. године, обновљено је Светско соколство, као наследница и настављач Свесловенског, а затим Свесоколског савеза. Соколска жупа Београд обновљена је 1995, и исте године обновљен је и часопис „Око соколово“, а три године касније основаће се Савез Соко Србије (1998) (од 2017. год. Соколски Савез Србије). У Светски соколски савез српски Соко је примљен у време одржавања Тринаестог свесоколског слета у Прагу, на коме је било учесник (јула 2000. године), што је потврђено октобра 2000. године, тако Соко Србије постаје једанаеста чланица Светског Соколског Савеза. Од тада Соко Србије одржава слетове у Београду и има свог представника у председништву Светског соколства.

У Савезу је тренутно 18 друштава, седам из Београда, затим, Панчева, Новог Сада, Сремске Митровице, Бора, Смедерева, Сефкерина, Батајнице, Вршца, Шапца, Сремских Карловаца, Старе Пазове, са око 2000 активних чланова. Поред поменутих слетских окупљања, која имају и традиционални карактер, соколска друштва су, поред својих редовних садржаја који су лимитирани условима у којима раде и опстају, активна у међусобним сусретима соколских друштава на којима се одржавају излети, гимнастичке ревије и такмичења, дани атлетике, гимнастичко-атлетски вишебоји, плесне ревије, повремени семинари, гимнастички кампови, јавни часови на градским трговима, као и учешћа на иностраним слетовима у Словенији, Словачкој, Чешкој, Швајцарској…
Многа друштва немају ни најскромније услове за вежбање, а поједина плаћају закуп канцеларијског простора, оног који им је некада одузет, у соколским домовима које су сопственим снагама и прилозима изградили. Какве ли тужне ироније. Својствено некадашњем соколству, њихова нада у боље дане и више разумевања друштвених субјеката за бољи третман, изнад је свих очекивања.

Стање и перспективе у соколству данас нису охрабрујуће, улажу се велики напори соколских радника да се одржи активност по друштвима, уз минорну подршку државе и локалних самоуправа. Друштво не познаје и не препознаје вредности соколства. У оваквим условима не може се говорити о развоју соколске организације, већ о опстанку.

Подршка државе у овом тренутку неопходна је и пресудна претпоставка за даљи опстанак и успешност соколства. Осим што би се симболично неговале традиционалне вредности из наше историје и културе, налажење места соколству у општем систему физичке културе и подршка његовом развоју одразила би се позитивно на решавање бројних питања: допуна школском физичком васпитању оних садржаја којих нема у школи и клубовима (плесне секције, корективна гимнастика, развојна гимнастика, рекреативни садржаји, атлетика, вишебоји, полигони окретности, акције пливања, освајање спортских значака), такође и обухвата и третмана школске деце која нису активна у ван школским активностима итд. Не заборавимо да у име најмлађих одлуке доносе родитељи, они одређују шта је корисно за њихову децу, зато треба покренути и оговарајуће форуме родитеља. Важно је и да се деца не оптерећују сличним активностима (било је ових проблема и у некадашњем соколству). Уз постојећи наставни кадар ангажовали би се млади незапослени стручњаци у школама и соколским друштвима. Савез Соко Србије требало би да има место у иницијативама дефинисања заједничке платформе, а потом и стратегије развоја спорта и рекреације у Србији.

Соколство, феномен кроз три века, траје и опстаје.

Соколски маратонци и данас истрчавају своје почасне кругове.

Соколским поздравом «Здраво»!

Приредио проф. др Владан Вукашиновић

Израда и одржавање: Modern Web Ideas